ponedeljak , 20 maja 2024
Početna / Život / Branko Miljković – 63 godine od smrti

Branko Miljković – 63 godine od smrti

 

Branko Miljković

Na današnji dan pre 63 godine u Zagrebu je umro pesnik nad pesnicima, Branko Miljković.

SMRT SVOJU U GLAVI NOSIM

Branko Miljković još za života nazvan je nenadmašmim princem pesnika i sve do današnjih dana i budućih vremena, i ostao uzor mnogim generacijama pesnika, iz pesme u pesmu iznova je definisao smrt, od onog stiha Smrt svoju u glavi nosim, preko Crnog jamba sna / Ja posle velikog sna poduzeh put tužan (… ) taj san je smeli silazak pod telo/ gde slepe ptice pevaju u tami./ U svakoj ima jedna šuma. Gle/ što više govorimo sve smo više sami; do epitafa: Ubi me prejaka reč.

— Namera pesnikova je da kaže neizrecivo. Ali pošto je
neizrecivost jača od pesnika, ona preuzima njegovu nameru i
prema njoj se ponaša sasvim slobodno. Pesma počinje da se igra
onim što pesnik po svaku cenu želi da kaže. Pesma i pesnik vrlo
brzo zamene svoje uloge. Pesnik umesto da kaže – biva kazan. Da
bi zadržao svoje pravo na reči, pesnik je prinuđen da postane
objekat poezije. Umesto da pesnik piše poeziju, poezija piše
pesnika. Neizrecivo je odbilo da se ispovedi rečima, ali
primoralo je da reči izvrnu svoje džepove, da priznaju svoju nemoć
neistinitost, neizrecivost u onolikoj meri nalazi svoje
opravdanje u kolikoj je meri reč izdala stvarnost.

Čime reč može sebe da otkupi?

Time što će prestati da tvrdi i početi da se čudi i sumnja.

Ukoliko više sumnja, utoliko je potencijalno istinitija; ukoliko se više čudi, utoliko je poetskija.

Pesnikova odiseja i nedoumica počinju od onog stiha: Ja sam rekao « jabuko» jabuci; ona mi je rekla « laž».

Na samom početku pesma je izgubila svoj ontološki dokaz. Pesnik je bio primoran da svede poeziju na egzistenciju i fizičku potrebu za pisanjem. Ali tu se samo bitisanje usprotivilo pitanjem:

Živeti ili pisati, pisati ili živeti?

Pesnik je odgovorio: U reči moje je telo našlo svoj dokaz! Pesnik je odbranio reč, ali je pri tom rizikovao sebe. Taj rizik je potreban ako pesma treba da piše svog pesnika. Uz velike opasnosti reč je sačuvana, ali ne kao izraz bića, već kao opravdanje egzistencije – kaže Branko Miljković u eseju Reč kao opravdanje egzistencije.

Branko Miljković bio je i zauvek ostao onaj neponovljivi rođeni pesnik. Ono najznačajnije što je srpska posleratna poezija dala, Brankova epoha je, po Petru Džadžiću, ceo jedan vek pesništva – poznato i korišćeno on je pretvarao u svoje i neponovljivo.
Stvaralac orfejskog nadahnuća ( u tumačenju Jovana Pejčića) – opsednut voljom da pevanju u mišljenju da jedinstven jezičko- poetski diskurzivni lik, Miljković pesmu vidi kao istovremeni plod intelekta i intiutivno -lirske percepcije. Osnovni pojmovi njegove poetike su zaborav i praznina; oni proizilaze iz autorove koncepcije o poeziji kao negativnoj ontologiji, što je učenje po kom se smisao postojanja pesme sastoji u njenom odvajanju od stvarnosti, u oslobađanju pesničkog iskaza od tereta sadržaja, u prenošenju poezije u carstvo mnogoznačnih ideja koje se, koliko god bile spekulativne, ne lišavaju ni svoje čulno – slikovne dubine. Ovakvo opredeljenje u bliskoj je vezi s izvorima Miljkovićeve poetike: ona se zasniva na protivrečnom spoju nadrealističkih iskustava sa simbolističkim shvatanjima jednog Malarmea i Valerija. Ova sklonost ka izmirivanju krajnosti prenela se sa poetičke u transcendetalnu sferu: na metaforičkom planu, Miljkovićeva poezija iskazuje se kao pokušaj osvarivanja sinteze takvih egzistencijalnih i metafizičkih kategorija kao što su: vatra i pepeo, biće i ništavilo, život i smrt ( ciklusi Tragični soneti i Patetika vatre). Misaonom opsegu srazmeran je tematsko – motivski raspon- Miljkovićeve poezije. On je baštinik koliko helenske tradicije, toliko i srpskoga folklornogg, epsko- lirskog ( Utva zlatokrila), ikonografsko – duhovnog (Ariljski anđeo) i individualno – umentinčkog nasleđa( Sedam mrtvih pesnika):

Briljantan versifikator, majstor lirske forme s posebnim smislom za ritmičko i zvučno oblikovanje stiha, on je u isti mah pesnik jedne imaginativno- retoričke i stilske kulture kakvu posle njega niko nije ponovio.

Možda će ovaj vek videti još mrtvih pesnika…

Branko je rođen 29. januara 1934. u Nišu. Otac Gligorije, majka Marija. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Gadžinom Hanu i Nišu. Na Grupi za filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu diplomirao je 1957. Kao student sa Draganom M. Jeremićem osnovao j e grupu pesnika neosimbolista. Godine 1960. prešao je u Zagreb, gde je 12. februara 1961. pod nerasvetljenim okolnostima, tragično završio život.
Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu.

Malo je pesnika koji su tako zaneseno ispitivali značenje i zračenje pesme, one njene slojevite dubine kao što je to činio Miljković. U prefinjenoj, uglavnom sonetnoj formi zbirke Uzalud je budim (1957) istražuje mogućnosti aluzije i simbola.
Najcelovitija Miljkovićeva zbirka – Vatra i ništa (1960) gradi svoje misaono ishodište na simbolizaciji ideje o večito suprostavljenom procesu stvaranju i razaranja, odnosno na antitetičkim pojmovima kao što su biće i ništavilo, život i smrt.

U najranijim pesmama i ciklusima Nož pod grlom, Ciganmala, Daljine- prisutan je snažan motiv smrti. Smrt mu zasenjuje vidike, pesnik je svestan da se noć mrtvih meša sa našim danima, pokušava da prevaziđe večnu razdvojenost života i smrti; zato upravo i želi da se smrću bori protiv smrti: Tu niko nije umro koje umro ili Strane sveta su se otimale o njihovu smrt, a daleke 1951. napisao je pesmu Dalekoj samoubici, koja je pronađena tek nakon njegove smrti.

Pišući povodom tridesetogodišnjice smrti Majakovskog svoj poznati esej: Pesma ostaje ako je ispevana u vremenu?- Miljković je zapisao i : Možda će ovaj vek videti još mrtvih pesnika, ako ima pesnika.

Samo deset mesece kasnije, nakon objavljivanja ovog eseja, 11- februara, u samo rano jutro 1961. zauvek je otrgnut iz ovog sveta, u kojem je sa neverovatnom uzbudljivošću umeo da pronađe put kroz tuđe srce i krikne:

Ne ostavljaj me svete,/
Ne idi nevina lasto!.

Bio je to definitivan rastanak sa svetom stvaraoca koji je tako iskreno umeo da najavi:
nekad samo pesnicima do istojne tajne biće proglašene svojinom naroda.

Razlozi nedovoljni za život pokazali su se dovoljnim za smrt.

U eseju Branko Miljković ili neukrotiva reč književni kritičar Petar Džadžić, Brankov bliski prijatelj, piše:

„ Među dvema biografijama, Brankovim, onoj životnoj koja podrazumeva hronologiju njegovog trajanja i gde krupnih događaja, onih koji malo kome prilaze pera biografa, gotovo nema, i onoj duhovnoj, izraženoj delom, avanturom beskrajno sadržajnijom, preobilnom dramatikom, gde i kako tražiti pobude tragičnog čina, kako izdvojiti onu pobudu pravu, jedinu, nezamenljivu, koja je možda samo skup lelujavog mnoštva, mikrokosmos unutrašnjih podataka koji se ne mogu primiti kao činjenice; usta koja ćute i pogled koji ne govori koliko su pogodni za legendu iz koje će se rojiti legende.

Brankove reči Ja sam se igrao vatrom i izgoreo

Ne rekoh li: vatru vrati na mesto pravo – bile bi vidovito predviđanje, potvrda imaginativne moći koja naslućuje stvari.
Nakod dobijanja Oktobarske nagrade 1960. i nesporazuma sa prijateljima, primoran je da napusti Begrad i odlazi u Zagreb na mesto urednika Kulturne redakcije u Radio Zagrebu.

Mesec dana pred smrt šalje pismo Petru Džadžiću u kome mu piše o jednoj ženi( uvek postoji jedna žena koja se može i ne može identifikovati, i koja nanosi pesniku poraz onda kada mu je taj poraz potreban) i kaže:

Dragi prijatelju, ne znam zašto, ali želim da ti objasnim suštinu svog poraza od koga se više neću oporaviti. Pre svega, moraš znati da moja nesreća nije puki ljubavni jad. Ili, tačnije rečeno, jeste to, ako se moja ljubav shvati kao eros u psinozističkom smislu. Ta žena nije bila tek moja ljubavnica.

Ona je bila prava i osnovna potreba moga duha. Ona je bila i moja duhovna zaštita i zaklon. Ona je bila za mene zaštitnički omotač od metafizičke studi. Bez nje ja sam potpuno izložen kosmičkoj besmislici i noći. Moja usamljenost je sada apsolutna. Za mene ne postoji oblast čistog važenja i pevanja. Sada moje pesme traže moju glavu…

Posle četiri- pet dana pre kobnog događaja, 7. februara Džadžiću iz Zagreba šalje sasvim drugačije pismo:

Ja se osećam odlično. Kao da sam se danas rodio. Raskrstio sam sa svime što je bilo juče i sa poezijom i sa životom.

Samoubistvi ili ubistvo Miljkovića ovako opisuje Tanasije Mladenović, Brankov odani priatelj: Odmah sam sa Brankovim roditeljima otišao u Zagreb u Društvo književnika Hrvatske i našli smo Milivoja Slavičeka, predsednika. Krenuli smo na samo mesto, na zagrebačku periferiju zvanu Ksaver u Jandrićevu ulicu, tamo gde se dogodilo „samoubistvo“.

Po Slavičekovom kazivanju, taj kraj grada bio je na prilično zlom glasu. Tamo su se redovno u kasne sate događale tuče, pa i ubistva, jednom rečju svakovrsni kriminal. U blizini drveta na kome je nađen Branko, nalazila se neka krčma, na nekih stotinak metara, koja je radila po svu noć i bila glavno stecište pijanaca i ljudi iz podzemlja. Drvo je bilo više nego tanušno da bi moglo da izdrži ljudsko telo normalne težine. Možda samo telo nekog dečaka od 15 godina.

Roditelji Brankovi su mi kazivali da su dok su ga oblačili, da su primetili da mu je celo telo bilo u modricama, a nročito leđa…
Takođe je i pesnik Momir Vojvodić tvrdio da se radi o ubistvu Miljkovića a ne samoubistvu.

Miljković je usnio zanavek s Pesmom za moj 27. rođendan:

Više mi nisu potrebne reči, treba mi vreme;
Vreme je da sunce kaže koliko je sati;
vreme je da cvet progoviri,a usta zaneme;
Ko loše živi zar može jasno zapevati!(… )
ne rekoh li: vatru vrati na mesto pravo,
/ a poljupcu je mesto u paklu-
na putu prema sebi kao svom cilju.

Pesnik i odani prijatelj Božidar Timotijević posvetio mu je sledeću pesmu:

LEPOTA MILJKOVIĆEVE SMRTI

Dragi Brančilo,
po rečima i srcu brate,
danas za tobom mnogi ovamo
suzama suze, ridaju i pate,
neki na prečac, neki iscela
a neki što nisu mogli da shvate,
a ne znaju, jadni, koliko je dobro
što si na vreme zaustavio svoja
ovozemaljska jedra i strasne sate
i sa večnošću,
svojom poslednjom robom,
životom se oprobo.

Izvor-in4s

About Pljevaljske Novine

Pogledajte i

Tri najbolje stvari koje nam je tehnologija donijela

Da li se sjećate iz ličnog iskustva ili su vam stariji prepričavali, kako su ljudi …

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.