četvrtak , 29 februara 2024
Početna / Vijesti / Društvo / KADA JE SPALIO KOSTI SVETOG SAVE, SINAN PAŠA NIJE RAČUNAO NA 1 VAŽNU STVAR: Kako je umro veliki neprijatelj SRPSKOG RODA

KADA JE SPALIO KOSTI SVETOG SAVE, SINAN PAŠA NIJE RAČUNAO NA 1 VAŽNU STVAR: Kako je umro veliki neprijatelj SRPSKOG RODA

Sinan paša poštro je kaznio srpski narod i spalio mošti Svetog Save, a evo ko je on zaista bio.

Da bi se osvetio čitavom srpskom rodu, u subotu, 27. aprila 1594. godine, Sinan paša spali telo Svetog Save u Beogradu, na Vračaru. Kodža Sinan-paša poticao je iz albanske katoličke porodice, a dužnost velikog vezira Osmanskog carstva vršio je u pet navrata. Na tom položaju je i umro, dok je iza njega ostalo veliko bogatstvo.

Spaljivanjem moštiju Svetog Save, Kodža Sinan – paša želeo je da kazni srpski narod zbog Banatskog ustanka Srba 1594. godine.

Mehmed-paša Sokolović — veliki zaštitnik Srpske crkve i njenih vernika te idejni tvorac obnove Pećke patrijaršije, čija se jurisdikcija u to vreme protezala od Zagreba do Skoplja te od Budima do Skadra — ubijen je od strane poludelog derviša 11. oktobra 1579. godine, najverovatnije po nalogu novog sultana Murata III.

Na položaju velikog vezira nasledio ga je Šemsi Ahmed-paša, čovek albanskog porekla. Njega, pak, Lala Kara Mustafa-paša — Srbin. Zatim je došao Kodža Sinan-paša, Albanac, kojeg je nasledio Kanijeli Sijavuš-paša, poturčeni Hrvat ili Mađar iz Kanjiže. Usledio je Uzdemiroglu Osman-paša, mameluk čerkeskog porekla.

Zatim je došao Hadim Mesih-paša, još jedan bosanski Srbin, da bi se potom ponovo na položaj velikog vezira uspeo Kanijeli Sijavuš-paša. Zatim se po drugi put zavlastio Kodža Sinan-paša, pa onda Serdar Ferhat-paša, još jedan Albanac. Posle njega, po treći put zaseo je na ovaj najviši osmanlijski položaj pod sultanom Kanijeli Sijavuš-paša. Konačno, 28. januara 1593. godine po treći put se zavelikovezirio Kodža Sinan-paša.

U pitanju je krupna i kobna ličnost u istoriji Srba. Rodio se 1506. godine uz selu Topoljane, u današnjoj oblasti Kukeš, na severoistoku Albanije; kraj u kojem se nalazi to mesto zove se Ljuma, a u ono vreme pominje se kao nahija Pećkog sandžaka Osmanskog carstva.

Jedan onovremeni dubrovački dokument pominje da Sinan potiče iz katoličke porodice, ali nije jasno da li se on prvi poturčio pa onda povukao ostale (to je uradio Mehmed-paša Sokolović, kojeg je u islam ispratio dobar deo šire familije, mada je dobar deo ostao u pravoslavlju), ili se cela porodica zajedno poturčila, ili je pak njegov otac prešao u islam iz katoličke vere pa se ovaj dubrovački navod odnosi samo na njegovo izvorno versko poreklo.

Izvesno je, međutim, da mu se otac zvao Ali-beg i da je Sinan imao neke porodične veze sa mletačkom kućom Ljubica (ital. Gliubizza), jer ga Alesandro Ljubica naziva prvorođakom svoje majke; u pitanju je stara budvanska kuća, dakle srpska, koja se bila poitalijanila a možda delom i poarbanašila, budući da su bili jaki u Ulcinju.

Sinan-paša, koji je od strane svojih turskih savremenika kritikovan zbog guranja albanskih sunarodnika na visoke položaje u otomanskoj administraciji (dobra stara balkanska praksa koju su primenjivali i svi srpski veliki veziri), relativno je sporo napredovao pa je visoku političku karijeru počeo 1567. kao beglerbeg Egipta, na kom je položaju ostao dve godine. Potom se 1571. vratio na isto mesto, i predvodio uspešno osvajanja Jemena, zbog čega je prozvan Fatih-i Jemen, odnosno „jemenskim pobednikom“.

Ustanak u Banatu i spaljivanje moštiju

Srbi su digli ustanak u Banatu, tada u sastavu Temišvarskog ejaleta, i zapalili Panonsku niziju buktinjom nade i slobode. Bio je to najveći srpski ustanak pre Prvog srpskog ustanka, i to sa središtem u Vršcu; ustanici su za svog kralja proglasili erdeljskog kneza Žigmunda Batorija a na zastave stavili lik — Svetog Save.

Zbog toga je Kodža Sinan-paša 10. maja (po gregorijanskom kalendaru, 27. aprila po julijanskom) naredio da se na Vračaru, tako da to može da se vidi iz Banata, spale mošti našeg najvećeg svetitelja koje su prethodno donesene iz manastira Mileševa (možda se veliki vezir plašio da se ustanak ne proširi i na srce okupiranih srpskih zemalja): cilj je bio da se ubije borbeni i svaki drugi duh srpskih ustanika, ali je dugoročna posledica ovoga bila samo veće ukorenjivanje svetosavskog kulta u svesti Srba — na neki način, dok je vetar raznosio pepeo moštiju Rastka Nemanjića, pepeo je udahnuo čitav srpski narod.

Ustanak je brzo ugušen, a masa srpskih izbeglica je prešla u Erdelj. Banat je opusteo, ali je već februara 1595. godine Sinan-paša opet smenjen sa dužnosti, tačno mesec dana nakon zasultanjenja Mehmeda III, i prognan u Malkaru, grad na evropskoj obali Mramornog mora. Tako smo se vratili na kraj onog spiska velikih vezira sa početka priče. Ali ne i na kraj Sinan-pašine priče, jer je već u julu ponovo postao veliki vezir, po četvrti put.

Tokom poslednjih godina svog života Sinan-paša je zidao džamijski kompleks u Stambolu, ali je džamije, karavansaraje, kupatila i mostove gradio širom carstva. Još uvek u Damasku postoji Sinan-pašina džamija, baš kao i u Kačaniku na Kosovu; ova naša je zaštićeni spomenik kulture pod pravnom nadležnošću Pokrajinskog zavoda za zaštitu spomenika kulture Kosova i Metohije. U istom mestu podigao je i tvrđavu, narodnu kuhinju, dva hana i hamam. Izgleda je građevinske poduhvate imao i po Beogradu, koji je u to doba bio jedan od dva ili tri najvažnija otomanska grada u Evropi (ne računajući Carigrad), ali šta tačno — ne zna se pouzdano.

Izvor-Stil/ Telegraf

About Pljevaljske Novine

Pogledajte i

Ministar Mujović posjetio Rudnik uglja nakon tragične pogibije radnika

Ministar enegetike i rudarstva Saša Mujović, državni sekretari ministarstva Loran Mohamad i Vesna Brajović, obišli …

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.