sreda , novembar 14 2018
Početna / Vijesti / Društvo / Nagrada i nakon odlaska u penziju

Nagrada i nakon odlaska u penziju

Branislava Draxenonovic 1Radila je mnogo u životu. Imala uspješnu karijeru, predavala na svjetskim univerzitetima. Bavila se i teorijom i praksom, ali porodične obaveze nije zapostavljala. Smatrala je da to što puno radi i voli posao predstavlja dobar primjer – bolji nego da je djeca gledaju kako mijesi kolače.

Branislava Peruničić- Draženović (81), akademik profesor dr elektrotehničkih nauka u penziji,  kojoj je otac porijeklom Pljevljak priča o roditeljima, porodici, karijeri, penzionerskim danima…

Njen otacToma Peruničić rođen je u Pljevljima, a majka Katica u Županji. Sreli su se kao učitelji  u Hrvatskoj i često su premještani iz mjesta u mjesto. Branislava se rodila u Pančevu, nakon toga živjela je sa porodicom u Beogradu, Negotinu i najzad su se ustalili u Kraljevu. Tu je završila, kako kaže, izuzetno dobru gimnaziju.

– Još ne mogu da verujem da smo u malom i siromašnom gradu dobili tako široko, a opet temeljito obrazovanje. Živeli smo na granici siromaštva, ali me to nije činilo nesretnom jer je manje više sve moje društvo bilo tu negde. Kupali smo se leti u Ibru, šetali po korzou, išli redovno u bioskop i na igranke sa živom muzikom – priča  profesorica Branislava. Predavala  je više predmeta ali su joj najvažniji analiza signala i sistema kao i teorija optimalnih rešenja.

U to vrijeme je bila u modi nuklearna tehnika. Branislava je riješila da upiše Odsjek Tehničke fizike na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu jer se tako moglo dobiti mjesto u poznatom institutu u Vinči. Kaže da se u njihovoj kući nikada se nisu vodili razgovori tipa “to nije za žensko dete“ i njenu želju su prihvatili savršeno hladnokrvno, što nije bio slučaj sa profesorima.

– U Beogradu mi je opet bilo lepo. Opet smo svi bili siromašni. Ja sam bila nešto kao princeza jer sam stanovala u sobici u kojoj je bilo mesta za sto, stočić i krevet iz koga sam isterala stenice. Mogla sam da pozivam kolege, a gazdarica je bila dobra žena. Fakultet je bio izvanredan. Veoma težak, ali izuzetno interesantan. Slobodnog vremena  nije bilo puno, ali smo se na fakultetu i na zajedničkim učenjima mnogo smejali i uopšte dobro zabavljali. U generaciji je bilo samo šest devojaka, ali bile smo tretirane sasvim ravnopravno – ističe Branislava i dodaje da su joj se u to periodu planovi promijenili, udala se za kolegu Sarajliju i tako krenula u radni život u Sarajevu 1960. godine radeći u preduzeću “Energoinvest” i kao asistent na novootvorenom Elektrotehničkom fakultetu.

– Oba posla su mi se veoma dopadala. Na fakultetu sam prošla zvanja od asistenta do redovnog profesora. U razred bih ušla sretna, a izlazila još sretnije ako je sve dobro prošlo. Kada bih pravila greške, želela sam da u učionici iskopam rupu i da se u nju sakrijem. Na ispitima sam dozvoljavala studentima da koriste bilo koji materijal koji su poneli. Naravno, davala sam pomalo nestandardna pitanja, na koje se moglo odgovoriti samo ako se razume suština predmeta. Studentima se to sviđalo – verovali ili ne. Izvela sam puno doktora Elektrotehnike. To je bio veoma težak posao, u to vreme bedno plaćen – iskrena je Branislava.

U “Energoinvestu”  Branislava je prvo radila na razvoju elemenata za automatsko upravljanja u čemu je ovo preduzeće bilo pionir u Jugoslaviji. Svi su se brinuli kako će majstori i tehničari primiti ženu inženjera, ali tu nije imala problema. Otac joj je rekao da mora uvijek biti učtiva i to podjednako prema prosjaku i caru.

– Taj metod je radio kao magija.Bilo je interesanto, ali sam rešila da se sa time previše ne bavim. Uređaji koje smo radili zastarevali bi brzo i izgledali smešno u poređenju sa novim. S druge strane u kući sam radila poslove manje više istog tipa: korisne i praktične. Rešila sam da se bavim teorijom koja mi je išla od ruke i imala mnogo veće trajanje. Za to nisam imala neku zvaničnu podršku, ali me je to činilo sretnom, i za to sam uvek nalazila vremena – naglašava Branislava. Objavljivala je članke na konferencijama i u časopisima i doktorirala u Sovjetskom Savezu 1969. godine.

– Na moju sreću tema je bila iz nove i veoma perspektivne oblasti zvane “Sistemi sa promenljivom strukturom sa kliznim režimima”. Energoinvest i Elektrotehnički fakultet su sarađivali sa Akademijom nauka SSSR u toj oblasti. U svetu tada jedino Rusi i mi u Sarajevu znali smo šta znače klizni režimi. Da nije bilo rata u Bosni mogli smo svi zajedno da daleko doteramo – naglašava Branislava.

Vrijeme rata u  Bosni Branislava je provela u Teksasu kao profesor na univerzitetu Lamar.

– Kolege su mi bile dobre, studenti su me voleli, a ja sam sve vreme bila tužna. Trudila sam se da pomognem studentima iz Sarajeva koje je rat naneo u Ameriku. Pisala sam preporuke i upisivala ih na Elektrotehnički odsek na mom univerzitetu.Mislim da su mi moje kolege bile zahvalne što su dobili tako kvalitetne studente. Kad se rat završio, vratila sam se sva sretna u Sarajevo i nastavila život – kaže Branislava.

U penziji je već deset godina, a ovog proljeća je doživela veliku radost.

– Naš fakultet ima poznato studentsko udruženje „Steleks“ Oni svake godine dodjeljuju nagrade za najbolje studentske radove koji se prezentiraju na njihovoj konferenciji. Rekli su mi da su ustanovili nagradu za najboli rad koja se zove „Branislava Peruničić“. Mislila sam da sam posle deset godina penzije potpuno zaboravljena i ta nagrada mi je bila milija nego bilo koje priznanje u životu – zaključuje Branislava.

S.Z.

branislava drayenovic 2

 

 

Trudila se da u kući uvijek bude veselo

Na pitanje kako je usklađivala porodične sa poslovnim obavezama profesorica Branislava je odgovorila da nije bilo nikakvog “usklađivanja” jer smatra da je od takozvanih kućnih obaveza najvažnii odgoj dece, a sve ostalo: kuvanje, spremanje…ne mora da bude vrhunsko.

– I dobri i loši ljudi izlaze i iz siromašnih i iz bogatih kuća. Što se odgoja dece tiče smatrala sam da je moj zadatak da vaspitam samostalne, poštene, radne i u sebe sigurne ljude.Zahtevala sam da deca preuzmu što pre deo kućnih poslova. Dokle god da su Mirna i Ana  bile odlične u školi, mogle su da raspolažu svojim vremenom. Kada popuste, morale su da traže dozvolu za izlazak.Pažljivo sam ih posmatrala. Ako bi se pokazale neke neobjašnjive promene u ponašanju i izgledu, smatrala sam da je to opasan znak i preduzela bi sve da otkrijem uzrok i ako je los da ga neutralisem.Srećom obe su shvatale šta znači ako nema para i nisu imale velike zahteve. I da ne zaboravim, trudila sam se da u kući bude veselo kada god je to moguće – objašnjava Branislava.

Prijatna sjećanja na Pljevlja

Branislava se prisjeća ljetovanja u Pljevljima koje provela u Maoču sa kćerkama kod strica Trivuna.

– Posle smrti moga dragog oca bila sam sam više puta preko leta u Pljevljima. Ako nije bilo njega bilo je puno rodbine od kojih sam o mom ocu čula puno lepih priča. Ja sam gradsko dete, ali mi seoski poslovi nisu bili strani jer su moji roditelji predavali  u poljoprivrednim skolama. On što mi se dopalo na selu bili su ljudi, koji su mi izgledali veoma različito od gradskog življa. Bili su nezavisni i nisu toliko vodili računa o naklonostima i mišljenjima drugih ljudi jer je svako bio svoj gazda na svom imanju. Mojim kćerkama Mirni i Ani se su se dopadala ta letovanja. Šestogodisnja Ana postala je ekspert za vraćanje ovaca i goveda. Za ovce je koristila mali prutić, a za goveda veću šipku. Moj stric Trivun ju je obožavao. Ja sam stekla poštovanje kad su utvrdili da moji napadi glavobolje dobro pretskazuju sutrašnje vreme – kaže Branislava.

 

 

 

 

About Pljevaljske Novine

Pogledajte i

posjeta kineski ambasador

Kineski ambasador Liu Jin u Pljevljima

Zahvaljujući vrijednoj donaciji od 37.850 evra amabasade NR Kine pljevaljska Služba zaštite i spašavanja je …

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *