nedelja , maj 22 2022
Početna / Život / Reagovanje Radoja Stanića na priču iz knjige “Kuršum od leda”

Reagovanje Radoja Stanića na priču iz knjige “Kuršum od leda”

Kroz formu pismo čitalaca naslovljenom “Kum je kum ostali niz drum ili O mrtvima sve najgore” sugrađanin Radoje Stanić reagovao je knjigu “Kuršum od leda”, Miloša Čepića, jer se u njoj pominje njegov otac Miloš u priči koja nije istinito ispričana.

“Ovo ne pišem za one koji imaju mozak ali su izgubili uputstvo za njegovu upotrebu. Ma koliko se trudio da ne ulazim u ovakve price, knjiga “Kuršum od leda”, prisiljava me na ovo. Tih dana me I rođak obaviještava da je Miloš Čepić objavio novu knjigu u kojoj pominje Miloša, moga oca, te da će mi je donijeti da pročitam. Očekivao sam “Kuršum od leda” a dobio “Kočobašu” što me prvo iznenadilo a onda uvijerilo da se Miloš ne mijenja. Prošlogodišnju knjigu najavi kao novu a ova od ove godine biće, valjda, nova dogodine. Kod njega uvijek jeste što nije I nije što jeste. Zanimljivo da u nabrajanju negovih knjiga nema prvijenca. Ta prva njegova knjiga me je uvukla u priču a “Kočobaša” da ovo napišem. Upravo u tom njegovom prvijencu dok farba partizane svim nijansama crne usput se prisjeti slučaja kad mu jedan od njih ocu spašava život. Za divno čudo takav čin kod Miloša nije zavrijedio da mu pomene ni ime ni riječi zahvalnosti. Pošto je u “Kočobaši” pomenuo ime ponadao sam se da mu je proradila savijest I da će konačno ispričati priču koja to zaista zaslužuje. Zaludu nada, napumpan mržnjom, Miloš nikako neće prihvatiti činjenicu da jedan partizan napravi veliki, ljudski, čin. Počinje blaćenje mrtvih uvjeren da će sve majstorski izrežirati.

Ilindan je, kuća I kruška pored puta a Vladimir, autorov otac, uživa u hladu jedino se “noge promrzle u ratu” sunčaju. Baš tada nailazi komšija Miloš I saborac Blagoje. Miloš živio u Vidrama, Blagoje u gradu, zajedno ispred Vladimirove kuće? Teško je objasniti kako se skupiše da baš tada, tuda I uopšte kud idu ali logika I Miloš su se davno razišli. On to udešava za priču. Naime, vjerski je praznik, komunisti eto ne rade, praznuju, počinje polako da ih načinje. Uvodi ih u Vladimirovu kuću pa vidimo dvije ispičuture, “Blagoje nema mjeru a Miloš pije polako” pazi ga autor, ipak mu je spasio oca. Nije to sve, oni su I naivčine pa ne uočavaju Vladimirovu namijeru da hoće da ih napije. Farba pisac polako ali prsnu malo I po Vladimiru pošto nije čojski namjerno napijati goste ni u krčmi a tek u svojoj kuči. Ne primjećuje to Miloš ili možda misli da je to vrlina, da je baš domaćinski. Kad Blagoje preli pa ostade bez kočnica poče gaziti po četnicima žali što nije sve pobijeno, zamračuje ga autor, dok mrče Vladimiru pa otkri da je Blagoje četnik da mu je vodio konja, Vladimirov konjovodac. Pošto Blagoja svede na pravi nivo da vidimo šta se dešava sa Milošem.

  • Sramota je Miloše što ti ne smjedoh zahvaliti se, za ono što me dogna na konju, ranjena, od onog brda kod Nikšića I doprati me u Glisnicu, Vladimir će. Tako saznajemo da je I Miloš četnik a od “onog brda kod Nikšića” I Vladimirov konjovodac.

Svu ovu ujdurmu prati Vladimirov sin (a odakle bi se, inače, sve ovo saznalo) pa ga začuđeno pita zašto je o ovome do sada ćutao I dobija odgovor.

  • A Miloša morao sam I moram štititi. Spasio me je sigurne smrti. Od tada pa sve do danas ne mogoh, niti smjedoh mu se zahvaliti, da mu ne bih naudio.

Da vidimo kako to nije mogao zahvaliti, prepreka zaista mnogo! Sve dok su živjeli u Šljivansku, odnosno Hoćevini, bili komšije, graničila se imanja, sretali se na priredbama I sijelima u Omladinskok domu u Šljivansku, pa vašari, zajednički put u Pljevlja I nazad, sve nepremostivo. Saseliše oboica u Vidre, opet komšije, dijeli potok do članka dubok, opet ne može. Kad Vladimir ode na Radosavac, Miloš kad god u grad I iz grada putem ispred njegove kuće. Eto tek sad mu sin upriliči da zahvali I da obznani od čega se to bojao.

  • Smeo bi ga da se ne ugnijezdi u komuniste I njinu vlast, autor će kroz Vladimirova usta. Kvarno da ne može biti kvarnije, zaslijepljen ne vidi da blati I oca. Ne vidi da pomagati nečasno isto je što I činiti. Taman pomislim da kvarnije ne može kad prvi put čujem da mi je otac I prvoborac. Kad Miloš maže baš maže, piščeva sloboda izražavanja. Slijedi scenario spašavanja Vladimira. Autor zna da su pored Miloša I Vladimira veliku ulogu odigrala jedna leđa I da to ne smiju biti Miloševa pa u priču uvodi kuma Radoša. Prisutni sin pita:
  • Odakle ti ranjen na onom brdu kod Nikšića?
  • Od Trebinja do tamo praktično me donio na sebi kum Radoš… Upoznajmo kuma Radoša da sve bude jasnije.
  • Uzme mitraljez u ruke, pa stojeći rešeta li rešeta, oko njega zrna lete, šinjel mu izrešetaju. A njega ni ne okrzne, zanio se Miloš pa će drugom prilikom.
  • Prvo mogli su odstupiti a da ih partizani ne sustignu I opkole. No Radoš prihvati borbu… svi njegovi se povuku. On ostane. Dvadeset I četiri sata je vodio bitku sa četom partizana… Koliko je njih Radoš potamanio I ranio sam bog zna.

Saznajemo, eto, da su I četnici imali svoga Odi Marfija. Razlika je samo u tome što pored Marfijevog imena stoji I broj ubijenih njemaca.

Radoš se na kraju sam izvukao ali zapjenušani Miloš ne vidi koliko je ponizio njegovu braću saborce koji ga ostaviše. Dan I noć im nije billo dovoljno da skupe hrabrost I vrate se da pomognu Radošu!

Vraćamo se sad na “ono brdo kod Nikšića” kad saznajemo da je “praktično sam” Radoš nosio Vladimira. To praktično znači da nijesu imali konja, nosila I što je najgore, znači da praktično niko nije htio pomoći Radošu. Praktično znači da nijesu cijenili ni Radoševe podvige jer da je sreće I bratske sloge nosili bi I Radoša I Vladimira. Zaslijepljeni Miloš ne primjećuje da bruka cijelu jedinicu u kojoj je, sigurno, bilo puno čestitih ljudi.

Kad je Radoš odigrao svoju rolu autor odnekud ubacuje I Miloša ali I konja. Otkud sad Miloš I konj? Prosto, sad autoru treba konj da bi Miloš postao konjovodac, barabar sa Blagojem, sjećate li se. Ne zadovoljava se ni sa tim pa Miloš djeluje malo otkačeno kad pored Hoćevine provede Vladimira do Glisnice. Istina ni Vladimir se ne buni pa su tu na istom. Svo ovo vrijeme ne vidimo da je Vladimir bio u životnoj opasnosti ni da  mu je Miloševo vođenje konja spasilo život, jer konja je mogao voditi bilo ko. E, ali autor je veliki majstor, primorava nas da misliomo dok čitamo. Ono “praktično” se ne smije zaboraviti jer kad Radoš ustupa Vladimira Milošu praktično znači da više nije htio da ga nosi ni konja da vodi. Što baš Milošu? Pa praktično niko drugi nije htio prihvatiti uzde, tu je poenta, Miloš prihvata uzde da Vladimir ne ostane da umre I samo u takvoj situaciji mu spašava život. Ne ide ni ovo, ne bi Vladimira ostavio ni Radoš ni drugi, mora imati nešto drugo. Možda, da, put od “onog brda kod Nikšića” do Glisnice je predug a na “Vladimiru preko trideset rana” iskrvario bi da ga nekim čudom Miloš nije spasio. Kažem čudom, da nije čudotvorac! Saznadoh da je Miloš prvoborac, pa što da ne I čudotvorac. Kod ovog pisca, režisera, guslara sve je moguće kad mu zatreba. Ova papazjanija potvrđuje da za izmišljene priče treba veći majstor od umišljenog Miloša Čepića. Blaćenje mrtvih niti je čojstvo ni junaštvo, narodski rečeno, na mrtvog se vuka I zecu diže…

Konačno, priča o spašavanju Vladimira je kratka sa malo uloga. Poslednja je godina rata, četnici se povlače, usput vrše mobilizaciju mladića da popune redove I kad im se učinilo da su se konsolidovali na prostoru Potkovača (nema onog brda kod Nikšića) dolazi do borbe. Partizani ih potiskuju, pretražuju teren I Miloš naleti na Vladimira nedovoljno skrivenog ispod poleglih grana jedne smrče. Iznenađen pita otkud tu, zašto nije bježao a Vladimir odgovara da je ranjen (nema Radoša) I da nije mogao pobijeći. Miloš u čudu, pomoći će ali kako. Da prijavi, njegova jedinica priključena jedinici većeg ranga, upitno šta će se desiti sa Vladimirom, vraća grane u nadi da će nešto smisliti. Po završetku pretrage komandni sastav sagledava rezultate akcije I donosi planove pa Miloš, u to vrijeme komandir odjeljenja, saznaje da ostale jedinice produžuju dalje a njegova se vraća u Meljak. To mu pomogne da nađe rešenje pa traži od komandira da svrati u Šljivansko da se preopbuče a u zoru će biti u Meljaku. Dobija odobrenje, sačeka mrak, Vladimira na leđa (nema konja) pa pravac Hoćevina. Usput im se ispriječila nadošla Ćehotina koju su morali gaziti zbog bojazni da se mostovi kontrolišu. Neplivači oboica znali su samo toliko da je vodu najbezbjednije gaziti tamo đe iz tišaka prelazi u brzake tako da su I to uspiješno prebrodili. Stižu u Hoćevinu, Miloš produžuje do kuće u Šljivansku, preoblači se pa nastavlja put Meljaka.

Sad kad čitaoci imaju priče, istina je samo u jednoj a do njih je u kojoj će je pronaći.

Kratko I o recenziji. Čast je biti recenzent Miloševim knjigama pa je normalno da je u prvom redu zasluži “rođeni brat” pogotovo kad je “sve istina I samo istina”.

Možda je Miloš pogriješio što tu čast nije ukazao I nekom od velikog broja zainteresovanih izdavača, no biće još prilika.

Vladimir iz ove knjige nije I Vladimir iz života. On je znao da cijeni to što je učinjeno za njega pa je sinu dao Miloševo ime nadajući se da će time pomoći da lakše postane čovjek. Ipak čovjek čini ime a ne ime čovjeka”, piše Radoje Stanić, Vidre Pljevlja.

About Pljevaljske Novine

Pogledajte i

dane-sa-golije-i-kristina

Ljubavna priča: Dane sa Golije oženio „djevojku iz grada“

Priča Daneta sa Golije koji je oženio Kristinu, „devojku iz grada“, osvojila je sva srca…Kristina …

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *