četvrtak , jul 9 2020
Početna / Vijesti / Društvo / Ti postojiš samo dok se uspinješ da dokažeš kako mene nema, a ja jednostavno živim dokazanje

Ti postojiš samo dok se uspinješ da dokažeš kako mene nema, a ja jednostavno živim dokazanje

Piše: Mihailo Medenica

 

Vređao si mi kćeri, prosto ti bilo.
Što si napisao za moju decu – tvojoj ne bih ni pomislio, nisu ona tvoj greh, u koji želiš da ih premetneš, već blagoslov!
Moj jednako koliko i tvoj, bolja su od nas i nisu nas zaslužila ovakve pa zašto se toliko trudiš da ih okameniš…?
Da ih naučiš mržnji, da im anđeoska krila sagore u prvom letu, da zanavek budu tek eho tvoje jarosti?!
Veliš da ni za kog mojeg više neće biti mesta u Montenegru, nigde smiraja ni konačišta…
A, što će meni mesto u laži i opseni?
Kakvog smiraja tu ima, gde se tu konači i kojim tom snom da snivam u bunilu?
No, vidiš, za tebe ima mesta u mojoj Crnoj Gori koliko ti duša ište!
Ima i duše koliko god ti manjka, pa i pride, koliko god možeš da zahvatiš…
Nisam ja bolji od tebe pa se, eto, dobročinski rasipam Crnom Gorom, već i ovakav: grešan, nepokajan, gord… znam ko sam, odakle sam i kuda ću, a ti?
Ti postojiš samo dok se uspinješ da dokažeš kako mene nema, a ja jednostavno živim dokazanje, ništa više.
Nemam ja dana za bacanje da ih sitnim ubeđujući te da si ono što veliš da nisi, no to tebi dani traju samo onoliko koliko ti valja da slažeš sebe kako jesi ono što ne možeš biti: novoveran, otac sebe sama, svoja prošlost i svoj vek budući, a…
A, kako ćeš sve to u ta dva koraka Montenegra protivu i pored onolike Crne Gore?!
Kako u tom trnu da se uspraviš i zakoračiš prepirući se sam sa sobom, a pred tobom onolike divne livade s kojih te đedovi dozivaju Svetim Vasilijem Ostroškim, no ti si otac sebe sama i udovica svojeg oca, siroče svojih roditelja koje nikad imao nisi…
Misliš, postojaćeš ako mene, nas Srba ne bude bilo, a sve da nas prognaš sebe bi sreo na čelu zbega.
Posvadio bi se i ti tad sa sobom pa nek noge, ruke, glava… idu kud ime je volja, nevere su to, dosta je tebi guzice, dok je ona uz tebe imate čime svedočiti Montenegru, kraj onolike Crne Gore…
Zato i pretiš, al′ zato ti i praštam jer ne smetam ti ja, nisam ni nameren da svraćam u taj trn, no lakše ti je vikati da si mučenički raspet negoli da si se budalasto spleo u te šiljke…
Kad se goveče sapne o uže ono riče u pomoć – kad se miloverac splete u kučinu i trn, on gnojivim ranama slavi što je ubio čoveka u sebi.
Žao mi te je! Jeste, Bogami!
Sve bi dao da me nema i sve bi dao da potrajem doveka, jer šta ćeš sa sobom do poricati mene?
Sebe da porekneš ne možeš, za to ti valja najpre postojati, a kako da postojiš ako nema nas?
Nije se moja livada skućila na tvom trnu, već se trn raskomotio na njoj, al′ trn je trn…
Zato ti praštam mržnju i jarost – ja živim dokazanje, a ti dokazuješ da živiš, a evo se muve roje na tebi ko nemi svedoci…
Oprosti što smetam, ja samo postojim tu gde su me prađedovi pre vekova posadili uz manastir!
Eto me baš poboli pred svetu Srpsku pravoslavnu crkvu!
Možda bi pred koju drugu da je bilo, ali nije!
Podigli crkvu, poboli mladice potomaka pa od rajskog polena nikla i Crna Gora!
Žao mi je, rekoh da iskreno jeste, što jalovo niče tu gde si sebe posadio, no đedovi te zovu da načiniš samo taj jedan korak, al′ šta su đedovi kad si ti otac svojega oca i udovica svoje majke…
Ja u tvoj Montenegro neću, obećavam, ti u moju Crnu Goru kad god hoćeš!
Nemoj na decu! Ne mrzi moju i ne proklinji svoju da mrze, jer su bolja od nas!
Ne tajim ja Crnu Goru od tebe, već je čuvam za njih.
Ne rasipam je što je imam viška no prostirem livade, brda, more – da imaju gde jedni drugima potrčati u zagrljaj.
Ne branim svetinje od tebe već ih čuvam da nas sutra imaju gde poznati.
Žao mi je, Bogami najiskrenije jeste, da moje anđelice s vrha Kape Moračke gledaju gde tvoji anđeli preturaju jarugama tražeći očeve stope…
Da u jauku prebiraju po trnju gde si im sakrio krila.
Gde im se sestre Srpkinje kite Crnom Gorom dok se one, nedužne, tovare Montenegrom ko okovima hadovskog krša.
Ne strahuj od mene, za svoju decu ništa ne otimam od tvoje, no strahuj od sebe – sve si im oteo zavetujući ih da se kuće na ono zemlje što ti je ostalo ispod nokata dok si u bolu grebao da se otmeš s raspeća od trna, očevini slave svojega jada…

 

IZVOR: IN4S.NET

Njegoševoj, Košara, Devič
Mihailo Medenica

 

About Pljevaljske Novine

Pogledajte i

voda 1

Potrošači visoke zone Pliješ neće imati vode sutra od 8 sati

Obavještavamo cjenjene korisnike da će u toku dana 08.07.2020 god potrošači visoke zone Pliješ imati …

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *