Ujednom Kunderinom romanu junakinja želi da se na sahrani njenog oca svira tužna pesma koju je on mnogo voleo, ali ne bi nipošto htela da se na samoj sahrani, pred ljudima, rasplače. I šta uradi? Dan uoči sahrane, neprestano pušta tu pesmu, što se kaže „na ripit”, dok joj i tekst i melodija ne postanu samo neutralna zvučna pozadina.

Da, pisac je to vrlo precizno notirao: prečesto prizivanje nekog teksta ili motiva nosi sa sobom opasnost da zaboravimo njegovu suštinu. Dok se Jugoslavija raspadala, uz orgijanje srpskog i ostalih nacionalizama, često se citirao i preštampavao Kišov esej „O nacionalizmu”, zapravo fragment njegovog intervjua s početka sedamdesetih, gde on u trenutku kad se nacionalizmi u Jugoslaviji već bude, ali im globalni kontekst još ne dozvoljava da se fatalno rasplamsaju, piše: „Nacionalista u drugima vidi isključivo sebe – nacionaliste. Pozicija, rekosmo li, komotna. Strah i zavist. Opredeljenje, angažovanje, koje ne iziskuje truda. Nacionalizam je, dakle, prevashodno negativitet, nacionalizam je negativna kategorija duha, jer nacionalizam živi na poricanju i od poricanja. Mi nismo ono što su oni. Mi smo pozitivan pol, oni negativan. Naše vrednosti, nacionalne, nacionalističke, imaju funkciju tek u odnosu na nacionalizam onih drugih: mi jesmo nacionalisti, ali oni su to još i više; mi koljemo (kad se mora), ali oni još i više…”

Čitao sam taj tekst na desetine puta, ali mi se nedavno vratilo ono osećanje kao da ga čitam prvi put. Čitao sam ga nakon čitanja tzv. „Apela 88”, u kom nekolicina časnih ljudi, skupa sa članovima i članicama interesne zajednice Mila Đukanovića, te uz solidan broj korifeja albanskog, bošnjačkog, crnogorskog i hrvatskog nacionalizma, optužuje (veliko)srpski nacionalizam za sva zla koja su se desila na Balkanu u poslednjih (najmanje) stotinak godina, amnestirajući istovremeno sve ostale nacionalizme.

Niko normalan neće poricati pogubne posledice srpskog nacionalizma iz poslednje decenije dvadesetog veka, međutim masa ljudi, i to onih koji same sebe često smatraju antinacionalistima, savršeno se uklapa u gorecitirani opus: drugi su za njih listom Srbi, a svi Srbi su, jelte, nacionalisti, priznaćemo eventualno i poneko naše nepočinstvo, ali samo iz poredbenih razloga, samo da bismo rekli da su ih Srbi napravili nebrojeno više. Samo jednu vrstu ljudi oni mrze više od srpskih nacionalista, a to su oni koji se gnušaju svih nacionalizama; ako ne mrziš isključivo srpski nacionalizam, nego su ti gadni i drugi nacionalizmi, to je gore nego da si Srbin.

Tekstovi poput „Apela 88” sugerišu da bi se Balkan volšebno pretvorio u Švajcarsku samo da, eto, nema Srbije. Pa sam se u tom kontekstu setio Žozea Saramaga i njegovog romana iz 1986. godine „Kameni splav”, u kome se u jednom trenutku Pirinejsko poluostrvo odvoji od Evrope i poput splava otplovi Atlantskim okeanom. (Otvaram zagradu samo da zabeležim da bi vredelo napraviti komparaciju s krajem Kusturičinog „Podzemlja”). I razmišljam kako bi neko mogao da napiše roman u kome se teritorija Srbije najpre spljošti i razvuče poput kobasice, a da zatim taj komad zemlje otplovi kroz Đerdapsku klisuru Dunavom ka Crnom moru.

Da nestane kopna, tu bi se neka voda stvorila, neko ogromno jezero zbog koga bi Mađari prestali da imaju kompleks što nemaju more. Šta bi, međutim, bilo s ostalim (dojučerašnjim) susedima Srbije, da li bi bili srećni? U Sarajevu više ne moraju da brinu da im Beograd ugrožava teritorijalni integritet, u Podgorici nema više straha od destabilizacije, u Prištini odahnu dušom, jer nema kampanje za povlačenje priznanja, u Zagrebu opšte oduševljenje: nema ko više da osporava da je stara dubrovačka književnost samo i jedino hrvatska, te da je Ivo Andrić hrvatski nobelovac.

Ne bi to bilo dugog veka. Pre ili kasnije moralo bi da usledi suočavanje sa činjenicom da se ljudi i dalje iseljavaju, da vlada „bela kuga”, da je vazduh nenormalno zagađen, da haraju beda i korupcija, da su zdravstveni i obrazovni sistemi na kolenima, da je kultura na izdisaju, da nikoga na svetu nije briga za ovaj svračiji zakutak, osim u kontekstu sanitarnog kordona, koji treba da stoji na putu Azijatima i Afrikancima kao „tvrđavi Evropa”. Ne bi jadna Srbija ni doplovila do Crnog mora, a intelektualci iz regije bi već sastavili novi apel, gde bi za sve probleme okrivili „kukavički beg Srbije sa mesta zločina”. Ispostavilo bi se da je Srbija nestala baš kad im je najviše bila potrebna, odnosno da su, kao u onoj Kavafijevoj pesmi, i Srbi bili neko rešenje.

Pisac i novinar