Vaskrs na daljinu

“Kome crkva nije majka tome ni Bog nije otac”
Sveti Kiprijan

“U hramu je kao u muzeju, na zidovima nemi svetitelji, začuđeno posmatraju sveštenike u svečanim crvenim odeždama, zlatom ukrašenim orarima i epetrahiljima. Sve odiše skladom i molitvenim spokojem, na praznik Hristovog Vaskrsenja”, čuje sa glas oficijalnog komentatora iz režije. Da bi dočarao atmosferu stručni konsultant čak u studiju oseća miris tamjana.

Jedna kamera je na kranu, jedna, umesto hora na balkonu pod krovom hrama. Ostale su raspoređene po celom zdanju od ulaza do oltara.

“Šta se u se u stvari dogodilo tog petka na Golgoti kada su razapeli Hrista? U subotu je Hrist počivao u grobu, vaskrsao je u nedelju rano i u belim stiharu se prikazao. Na ruskom jeziku nedelja je voskresenje. U nedelju je vaskrsao i to je pobeda života nad smrću. Stoga je Vaskrs praznik nad ostalim hrišćanskim praznicima”, nastavlja komentator.

Kamere šetaju po kompozicijama Hristovog života živopisanim na zidovima sablazno praznog hrama. Vaskrs bez naroda. Kazna, opomena, posustajanje, maloverje? Stvarna ili projektovana opasnost pred kojom je naše veruju slomljeno.
Klir je sam, narod još usamljeniji. Direktan prenos. Sve je na daljinu. Policijski čas. Nikog nema na ulicama. Atmosfera za silazak svetog Duha ili nečastivog.

U ere virtualnog opštenja, komunikacije na daljinu, trgovine iz fotelje, poslovanja iz kreveta, virtualnih plaćanja, dobili smo i virtualnu Božju službu.

Ni manje ni više već Vaskršnju liturgiju. Crkva je Gospodnja, sastavljena još od dva stuba sveštenika i verujućeg naroda. Bez naroda nema punoće, koga će Gospod da pomiluje, koga da blagoslovi i daruje svojim svetim tajnama? Nema Vaskrsa bez smrti ni službe bez naroda. Hristos je telo pravoslavlja, sveštenici su njegove odežde, šarene, čiste i prljave, kao i sva odela, a narod je njegova duša. Bez duše nema života. Pokušali su komunisti da na Hristovom učenju sagrade socijalizam. I malo im je falilo. Alo to na izgled malo je sve srušilo.

Hrišćanstvo bez Hrista je utopija, služba bez naroda pogibija. Još od dvadesetih godina prošlog veka Srpska crkva je označena od strane Kominterne kao velika prepreka prodoru komunizma. Razbijana je spolja i iznutra. Kanonski i kadrovski lomljena, punjena crvenim popovima, ali je imala svoje svetionike u kojima je gorela voštanica svetosavska. Od vladike Nikolaja, Ave Justina, Starca Tadeja, Starca Gavrila, Patrijarha Pavla...
I u vreme najvećeg mraka iz kog je kuljao strah i fizički pogrom sveštenstva posle Drugog svetskog rata sa službom se nije stalo. Služilo se za vreme variole vere. I danas je Srpska pravoslavna crkva prepreka nekim drugim procesima i njihovim težnjama da kontrolišu ljudski um i da oblikuju dušu čoveka po meri robota. Ovaj virus je deo tog projekta. Provetravanja i prepakivanja stanovništva.

Ako se odreknemo svete liturgije, svete tajne pričešća odrekli smo se Vaskrslog Hrista i njegove pobede nad smrću.
Odrekli smo se istorije koja se najbolje vidi upravo u ogledalu Raspeća i Vaskrsenja.
Kakav bi vio smisao ovog truležnog života ako ljudska duša nije večna. Šta je čovek bez duha svetoga? Arogantno i prejedeno brdo žila, kosti i krvi. I nadasve putujući prolaznik sa izborim kojim će odelom dušu odenuti.