Zakon o slobodi veroispovesti nije usklađen s ustavom

Tim aktom propisano je ono što se u teoriji zove „zakonsko nepravo”, što je nešto najnepoželjnije u pravnom sistemu

Zakon o slobodi veroispovesti izazvao je uznemirenost građana Crne Gore i poljuljao odnos te države i Srbije. Da je taj akt neustavan tvrdi Mitropolija crnogorsko-primorska, u kojoj smatraju da je istinski cilj zakona, to jest njegovih spornih članova 62, 63 i 64, da legalizuje prepisivanje njene imovine, to jest vlasništva Srpske pravoslavne crkve u Crnoj Gori, na državu. I jedan od eksperata koji je učestvovao u izradi Ustava Crne Gore iz 1992. godine, profesor Blagota Mitrić, smatra da kontroverzni zakon nije usaglašen s najvišim pravnim aktom te zemlje.

„Odredbe Zakona o slobodi veroispovesti nisu u skladu s ustavnim odredbama i pozitivnim pravnim propisima države Crne Gore i predstavljaju nukleus pravne nesigurnosti u jednoj državi. Reč je o članovima 62, 63 i 64 ovog zakona. Po mom sudu, ove zakonske odredbe su same po sebi kontradiktorne zato što se ovim članovima propisuje nešto što je već regulisano pravom, to jest Zakonom o upravnom postupku i Zakonom o parničnom postupku. Činjenica je da postoje konačna rešenja državnih organa, katastra, kao i presude Upravnog suda u korist mitropolije, što znači da su ove norme suvišne i da je kod eventualno spornih svojinskih pitanja kod katastra trebalo da se povede imovinskopravni spor pred nadležnim redovnim sudovima, koji će svojom pravosnažnom presudom utvrditi čija je to imovina. Osim toga, navedenim odredbama nije mesto u prelaznim i završnim odredbama zakona zato što je svojinsko pitanje jedno od najvažnijih pitanja u svakom pravnom sistemu, s jedne strane, a vera je vrhunska kategorija u svim verskim zajednicama”, ocenjuje Mitrić, stručnjak za međunarodno, privatno i ustavno pravo, nekadašnji dekan Pravnog fakulteta u Podgorici, na kojem je predavao 30 godina, bivši predsednik Ustavnog suda Crne Gore i sudija Suda Srbije i Crne Gore.

Kako vi ocenjujete Zakon o slobodi veroispovesti?

Posebno je problematično propisivanje da se u roku od godinu dana od stupanja na snagu ovog zakona utvrdi zakonitost ili nezakonitost upisa nekretnine kod državnog organa uprave – katastra.

Država tim članovima ovog zakona propisuje nešto što je već propisano Zakonom o parničnom postupku, kao sistemskim zakonom, prema kome se, u ovakvim slučajevima, nadležnom redovnom sudu podnosi reivindikaciona tužba radi utvrđivanja prava svojine. Takođe, nesmetana državina na određenoj nekretnini ima za pretpostavku da je onaj koji je držalac – i vlasnik, pa je jedino dozvoljeno da se to pravo osporava tužbom, a ne da se silom zakona rešava nešto što jedino može rešiti redovni nadležni sud u parničnom postupku.

Osim toga, teret dokazivanja pada na tužioca, a ne na tuženog. A Zakonom o slobodi veroispovesti propisano je potpuno suprotno – da, ukoliko crkva nema dokaza da je to njena svojina, onda ta imovina automatski pripada državi kao kulturna baština. Ovo se u teoriji prava zove „zakonsko nepravo”. To je nešto najnepoželjnije u pravnom sistemu. Posebno ističem neuvažavanje osnovnih pravnih postulata kada je reč o svojinskim pitanjima, a to su, na primer, relativni i apsolutni održaj, a naročito pitanje retroaktivnog dejstva ovog zakona.

Da li je država ušla u proces tihe nacionalizacije crkvene imovine zahtevajući dokaz o imovini pre 1918. godine?

Ove odredbe su sporne i sa aspekta člana 58 ustava, koji jemči pravo svojine, te da niko ne može biti lišen ili ograničen prava svojine osim kada to zahteva javni interes, uz pravičnu naknadu. Propisivanje da se ovim zakonom stiče svojina bez pravične naknade pomalo liči na tzv. tihu nacionalizaciju, koja nema utemeljenje u tom članu ustava.

Kada je reč o imovini SPC na teritoriji Crne Gore, šta kaže međunarodno privatno pravo?

Pošto bi jedna od parničnih stranaka bila strano pravno lice, to jest SPC, sa sedištem u Beogradu, onda bi ovaj spor potpadao i pod Zakon o međunarodnom privatnom pravu. To znači da, kada je predmet spora nepokretnost, postoje univerzalna i opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava koja obavezuju Crnu Goru po članu 9 Ustava Crne Gore, po kome opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava, kao i potpisani i potvrđeni međunarodni ugovori i sporazumi, imaju primat nad domaćim zakonodavstvom u svim onim slučajevima u kojima su odnosi drukčije regulisani. Prema Zakonu o međunarodnom privatnom pravu, to znači da se uvek primenjuje pravo države na čijoj se teritoriji nalazi nepokretnost i da je uvek nadležan sud države na čijoj se teritoriji nalazi ta nepokretnost.

Može li Ustavni sud doneti nezavisnu i pravednu ocenu?

Postoje primeri iz rada Ustavnog suda čije su odluke u suprotnosti sa fundamentalnim ustavnim normama, kao kada je potvrđena kandidatura Filipa Vujanovića za treći mandat, iako ustav propisuje da predsednik Crne Gore može biti biran najviše dva puta. Zbog slične odluke Ustavnog suda, dok sam ja bio deo te institucije, podneo sam neopozivu ostavku. Radi se o odluci da sudija Ustavnog suda može vršiti funkciju do isteka mandata od devet godina, iako je ustav propisivao da sudiji Ustavnog suda prestaje mandat kad ispuni uslove za starosnu penziju. Ovi primeri govore da sudije Ustavnog suda nisu dobro tumačile ustavne norme ili su sudile pod političkim pritiskom.

Mogu reći – polazeći od ovih primera i nekih drugih, imajući u vidu da je sadašnji sastav Ustavnog suda izabran dogovorom političkih stranaka – da ovaj sastav ne ispunjava uslov iz člana 153, koji kaže da za sudiju Ustavnog suda može biti birano lice koje uživa ugled istaknutog pravnog stručnjaka, što ja, kao njihov profesor, ne bih mogao potvrditi. Stoga sam veći pesimista nego optimista kada je u pitanju objektivnost Ustavnog suda. Srećom, postoji i sud u Strazburu.

Kako vi vidite rešenje?

Vlada bi trebalo da predloži zakonodavnom telu da se po hitnom postupku izglasa zakon o odlaganju primene Zakona o slobodi veroispovesti na godinu dana i da se u tom periodu pronađe kompromisno rešenje dijalogom između obe strane.

izvor:politika.rs